UDC: 792.82.071.2 Варга Р.
COBISS.SR-ID 139193865 CIP - 1

Received: Avg 28, 2023
Reviewed: Sept 15, 2023
Accepted: Oct 03, 2023

#12 Prilog istoriji Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu: Rastislav Varga (1955–2021)
[The Contribution to the History of the Ballet of Serbian National Theater in Novi Sad: Rastislav Varga (1955-2021)]

Svenka SavićProfessor emeritus, Linguistical Faculty, University of Novi Sad, Serbiasvenka@sbb.rs

Citation: Savić, Svenka. 2024. "Prilog istoriji Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu: Rastislav Varga (1955–2021)." Accelerando: Belgrade Journal of Music and Dance 9:12

Abstract

Rastislav Varga was born in September 29, 1955 in Bački Petrovac in a Slovak family by mother Želmira (b. 1931) and father Pavel (b. 1932). He had two sisters, the eldest Vlasta (1951) and twin sister Svetluša (1955). The family moved to Novi Sad (1965), where brother and sister enrolled together in the Primary Ballet School, but only Rastislav (1973) graduated from the Secondary Ballet School. In the same year, he became a permanent member of the Ballet troup (although he played in children's performances at the Ballet while still a student at the Ballet School). A scholarship at the Ballet School in Leningrad (1974–1975) with pedagogue I.J. Umrichin was crucial for his professional advancement. There, in addition to his knowledge of ballet, he made many friends and perfected his Russian language. After returning to the ballet collective in Novi Sad, he got his first soloist and leading roles (in 1975 in the children's ballet Peter Pan). He earned the title of principal of the Ballet of the Serbian National Theater in 1983. Data on his professional career preserve the performances - a total of 58 different roles played during his professional life in the Ballet of the Serbian National Theater (SNP) - as well as numerous reviews in written, electronic media or in encyclopedic references. Critics evaluate differently which role is the best in his versatile career. However, as if there was some tacit agreement, it were the roles of the prince in Giselle, Swan Lake, Cinderella, and The Nutcracker that marked his acting style. This was followed by roles in children's ballets and with themes from everyday life (for example, The Wicked Woman) that revealed his gift for the comic. During twenty years (1975–1995) he played 14 solo roles in operas and operettas, and collaborated with 30 choreographers from the country and abroad (with some more than once). He remained connected with the Ballet School in Novi Sad until the end of his career, teaching duet dancing. He also contributed to the collective as director of the SNP Ballet on two occasions: from 1994 to 1996, and from 2005 to 2008 years. He was occasionally engaged in choreography: on the occasion of the 40th anniversary of the liberation of the city of Novi Sad (1984), he choreographed to the music of Gabor Lenđel for the cantata about freedom, “Open the door to vision” (“Latomasnak ajtot nyitni”), directed by Karol Wiček at the Novi Sad Theater. For his multiple contribution to the development of ballet art, he received three awards in his theater: Annual awards for the role of Allen in the ballet The Wicked Woman (“Vragolanka”) in 1991; Annual award for the role of Abbot Danilo in The Autumn of the King (1994), and the "Jovan Đorđević" gold medal (1996). He was the winner of the Spark of Culture award of the Cultural and Educational Community of Vojvodina for his pedagogical work and his contribution to the development of ballet art (2007).

Keywords:

principal, ballet dancer, Serbian National Theater in Novi Sad (SNP), ballet pedagogue, choreographer

Uvod

Rastislav Varga je rođen (29. 9. 1955) u Bačkom Petrovcu u slovačkoj porodici: majka Želmira (1931), otac Pavel (1932), starija sestra Vlasta (1951) i sestra bliznakinja Svetluša (1955). Porodica se seli u Novi Sad (1965), gde se brat i sestra zajedno upisuju u osnovnu Baletsku školu, ali Srednju baletsku školu završava samo Rastislav (1973). Iste godine postao je stalni član baletskog kolektiva (mada je igrao u predstavama za decu u Baletu još dok je bio učenik Baletske škole). Za njegovo profesionalno napredovanje presudna je bila stipendija u Baletskoj školi u Lenjingradu (1974–1975) kod pedagoga I. J. Umrihina. Tamo je, pored baletskog znanja, stekao i brojne prijatelje i usavršio ruski jezik. Po povratku u baletski kolektiv u Novi Sad, dobija prve solističke i glavne uloge (1975. u baletu za decu Petar Pan). Zvanje prvak Baleta Srpskog narodnog pozorišta stiče 1983.

Podatke o profesionalnoj karijeri čuvaju odigrane predstave: ukupno su 58 odigranih različitih uloga tokom radnog veka u Baletu SNP-a, kritike u pisanim, elektornskim medijima ili u enciklopedijskim odrednicama. Kritičarke različito procenjuju koja je uloga najbolja u njegovoj bogatoj karijeri. Ipak, kao da postoji neki prećutni dogovor, to su uloge princa (u Žizeli, Labudovom jezeru, Pepeljuga, Ščelkunčiku) koje su obeležile njegov način igre. Slede uloge u baletima za decu i sa temama iz svakodnevnog života (na primer, Vragolanka) koje otkrivaju njegov dar za komično. Tokom dvadeset godina (1975–1995) igrao je i 14 solo uloga u operama i operetama i sarađivao sa 30 koreografa iz zemlje i inostranstva (sa nekima i više puta).

Sa Baletskom školom u Novom Sadu ostao je povezan do kraja karijere predajući predmet duetna igra. Svoj doprinos kolektivu dao je i kao direktor Baleta SNP u dva navrata: 1994–1996. i 2005–2008. godine.

Povremeno se bavio koreografijom: povodom 40. godišnjice oslobođenja grada Novog Sada, (1984) radio je koreografiju na muziku Gabora Lenđela za kantatu o slobodi Otvoriti vrata viziji (Latomasnak ajtot nyitni) u režiji Karolja Vičeka u Novosadskom pozorištu.

Za višestruki doprinos razvoju baletske umetnosti, u svom teatru je dobio tri nagrade: Godišnja nagrade za ulogu Alena u baletu Vragolanka (1991); Godišnja nagrada za ulogu igumana Danila u Kraljeva jesen (1994), i zlatna medalja „Jovan Đorđević (1996). Dobitnik je nagrade Iskre kulture Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine za pedagoški rad i razvoj baletske umetnosti (2007).

Detinjstvo i odrastanje

Slika 1. Rastislav Varga. Foto: Branko Lučić

Rastislav Varga je rođen u Bačkom Petrovcu (29. 9.1955) u umetničkoj porodici. Majka Želmira je, pored svog posla (spikerka za slovački program u Radio Novom Sadu, a potom prevodilac za slovački jezik u prevodilačkoj službi Pokrajinske vlade), učestvovala, zajedno sa mužem Pavelom, u programu pozorišnih komada u akademskom kulturno-umetničkom društvu Slovaka, zatim na filmu, ali i u brojnim drugim umetničkim događanjima.

Otac Pavel je takođe učestvovao u takvim aktivnostima, ali je nažalost umro kada je Rastislav bio dečak. Njegova starija sestra Vlasta (1951) i njegova sestra bliznakinja Svetluša (1955) bile su mu dovoljno društvo za razne svakodnevne aktivnosti i igre. Nije bila tajna da je njihova majka imala najbolje namere (i velike ambicije) za svoju decu. Sam Rastislav o tome daje podatke, objašnjavajući kako je došlo do toga da se upiše u Baletsku školu:

Nisam siguran da dečak i devojčica na uzrastu od deset godina mogu da se opredele šta bi želeli da rade u životu. Moja odluka da krenem u Baletsku školu nije bila (samo) moja, nego moje majke. Imam sestru bliznakinju, pa se mami učinilo zgodno da brat i sestra blizanci zajedno uče balet, da jednog dana igraju zajedno. Moja majka je igrala folklor, svirala violinu i klavir, pevala, bila angažovana u amaterskoj dramskoj sekciji u Bačkom Petrovcu (pošto smo Slovaci i tamo smo živeli), uostalom tamo sam se i rodio. U amaterskom pozorištu glumili su moj otac i majka, bili su muzički obrazovani. Sve je to uticalo da nas ona usmeri na balet. I sad, čista ironija, ja sam ostao u baletu, a moja sestra je posustala i napustila balet nakon pet godina učenja. (Savić 2006, 175)

Školovanje u zemlji i inostranstvu

Samo nekoliko detalja o školovanju u Baletskoj školi sačuvano je od zaborava i samo nekoliko različitih trenutaka tokom osam godina učenja. Jedan niz događaja odnosi se na sećanja o dečaku plave, kovrdžave kose, lepog izgleda i stasa, koji je (skoro uvek) bio primernog ponašanja i vladanja. O nekim nestašlucima (prirodnim za dečji uzrast) seća se Rastikina drugarica iz klase (potom partnerka u ansamblu Baleta Srpskog narodnog pozorišta u nekoliko predstava), Leonora Miler:

Uz školske dane idu normalno i razni đački i dečji nestašluci. Ne bi baš sve nabrojala, bilo ih je više, ali posebno ostaju u sećanju grudvanja. Momci iz naše klase rešili su da nas izbombarduju grudvama. Napravili su čitav bedem od grudvi i od snega i pritajili se i čekali. Međutim, Rastislav je i tu želeo da se istakne i da se izdvoji od Bate i Ota i napravio je jednu ogromnu grudvu, stao je kraj ulaznih vrata u našu garderobu, pritajio se i čekao. Čim su se vrata otvorila, on je podigao tu gomilu snega i sručio je prvoj osobi na glavu koja je izašla. Čim je ta osoba stresla sneg sa sebe svi smo sa zaprepaštenjem prepoznali u njoj gospođu Želmiru − Rastislavovu majku. Epilog cele situacije nismo baš najbolje razumeli jer je bio na slovačkom. (TV na slovačkom jeziku, marta 1996, u daljem tekstu TV)

Bio je to (za prilike u Baletskoj školi) veliki razred, sa tri učenika (Rastislav Varga, Oto Ris, Apostol Hristidis) − sva trojica kasnije solisti Baleta Srpskog narodnog pozorišta, i pet učenica, Leonora Miler (kasnije Hristidis), Julijana Sremac Dutina, Jelena Senaši (Danilov), Dragica Komlušan i Rozalija Teglaši:

U mojoj klasi bilo nas je trojica, što znači da se nismo osećali u tom pogledu izolovani”, priča Rastislav. Razred je bio pun talentovanih učenika sa kojima su nastavnice volele da rade. Iz razgovora sa Rastislavom saznajemo da je nakon petog razreda usledila smena u vođenju klase: “Bili smo najpre u klasi Smilje Ilijć prvih pet godina, a diplomirali smo kod Ljiljane Mišić, nakon njenog povratka sa usavršavanja u Lenjingradu.

Rastislav Varga je dobio stipendiju za desetomesečno usavršavanje za baletskog igrača u klasi Jurija Ivanoviča Umrihina u školskoj 1974/75. Tada, ali i kasnije, svi su imali samo reči hvale za našeg mladog igrača − i njegov pedagog, ali i drugi nastavnici svetski poznate Lenjingradske škole. Istoričarka baletske igre pohvalila je njegov fizički izgled tvrdnjom: „E, to je prinčevska figura”.

Profesionalni život i rad

Šta je dugoveka i autentična osnova sećanja? I to ne samo baletskih umetnika? To su priče − pripovedanja životnih priča koje pričaju umetnici i oni sa kojima provode svoj profesionalni život. Tako Ljiljana Mišić, Vargina nastavnica klasičnog baleta u poslednja dva razreda školovanja u Baletskoj školi, a potom mentorka u daljem usavršavanju, svedoči o početnoj saradnji sa Rastislavom:

Sve je počelo daleke 1971. godine. Ja sam se vratila sa dvogodišnje specijalizacije za baletskog pedagoga u Lenjingradskoj baletskoj školi A .J. Vaganove... još pre mog povratka sve se više insistiralo da preuzmem jedan sedmi razred – govorili su, veoma sposoban, ali nedovoljno iskorišćenih sposobnosti, pa i s ozbiljnim propustima.... ušla sam u avanturu s njima, a njih devetoro u još veću sa mnom... L. Miler (Hristidis), J. Sremac (Dutina), A. Hristidis, J. Senaši (Danilova), M. Popov, O. Ris, D. Komlušan, R. Teglaši... šestoro ostaje u profesiji... pet solista samo u Srpskom narodnom pozorištu. Rastislav je imao zdravu konkurenciju i objektivnije sagledavao svoje rezultate. Za svoje mesto se izborio ne zato što je bio jedini, što muških igrača nema, nego što je ono što jeste. (...) Rastislav je imao priliku da sebe odmerava prema boljima i najboljima, da se usavršava u duhu vrhunske umetnosti i na taj način i dobija podsticaj za svoje napore u želji da dosegne moguće.... Bio je to period paklenog rada, ali kakav se samo poželeti može. S Rastikom je išlo lepo, sigurno, korak po korak. Već na Koncertu u sedmom razredu ja mu poveravam mušku varijaciju iz Žizele, što je, s obzirom na zatečeno stanje, bio velik uspeh. U završni razred ulazi kao stipendista Srpskog narodnog pozorišta (sva trojica iz klase), i on je u repertoaru u više predstava... Diplomski koncert potvrđuje da napori nisu bili uzalud.... M. Matić-Milenković i ja prenosimo mu originalnu koreografiju. (Krčmar i Radmanović 1996)

Usavršavanje u saradnji sa drugima

Dobro je poznata činjenica da je u baletskim školama širom države uvek bilo malo upisanih dečaka, te oni vrlo rano počinju da nastupaju i u baletskom repertoaru u Pozorištu. To se dogodilo i sa učenicima Vargine klase:

Rano smo počeli da učestvujemo u baletskim predstavama: već u IV razredu Baletske škole igrali smo u Ščelkunčiku, balet za decu, imali smo igračka zaduženja, što je presudno uticalo na mene da se odlučim da ostanem u Školi. Nas trojica iz klase, primljeni smo u Balet SNP-a bez audicije: Oto Ris, Apostol Hristidis i ja, jer smo već igrali u svim predstavama Baleta (u novoj zgradi pozorišta), budući da je i tada bio velik nedostatak muškog igračkog kadra. Bili smo stipendisti Srpskog narodnog pozorišta u Baletskoj školi. Kad smo završili školovanje, dobili smo angažman po tom osnovu sedamdeset treće godine.

Već u to vreme prepliću se putevi Ljiljane Mišić i njenog uspešnog učenika. Ona je držala „vežbe” u ženskom ansamblu Baleta od 1973. godine. Još jedna opštepoznata činjenica je da baletski igrač i igračice ostaju vezani za svoje 'učiteljice' (slučaj poznat i sa drugim pozorišnim umetnostima). No, na povezanost Rastislava Varge i Ljiljane Mišić uticale su i objektivne okolnosti. Na primer, već 1974. godine, Rastislav sa svojom istoklasnicom, u to vreme i članicom Baleta, Julijanom Sremac, predstavlja Novi Sad na Koncertu mladih u Ljubljani, a Ljiljana sa njima uvežbava numere:

Kad sam završio Školu, samo godinu dana sam igrao u pozorištu, i sledeće sezone, sedamdeset četvrta − sedamdeset peta, otišao sam u Lenjingrad na usavršavanje, po osnovu stipendije pokrajinskog Izvršnog veća i međunarodne razmene studenata. Ta stipendija je za mene značila puno! Bio sam u muškom klasu, što tokom školovanja ovde nije bio slučaj, jer nikada nema dovoljno dečaka da se oformi poseban muški razred. U Lenjingradu uvek ima mnogo dečaka, podeljeni su klasevi na muške i ženske. Razlika je velika u odnosu na ono kako se kod nas uči, a pre svega govorim o muškarcima u baletu. Tu je, naravno, muški pedagog, uglavnom sa igračkim i scenskim iskustvom koje, osim onoga što čisto metodski umeju da pokažu i nauče učenike, uspeju da prenesu i neka iskustva sa scene, što je, takođe, dragoceno za nekoga ko je na početku igračke karijere, kao što sam bio ja. Jurij Ivanovič Umrihin je bio moj pedagog. Bio je i u Bukureštu u Baletu nekoliko godina. Sećam se perioda kad je kod nas bilo dosta Rumuna, pominjali su ga kao dobrog pedagoga, što je i moje mišljenje. Nije mu bilo teško da ostane sa nama posle časa, ili da dođe pre časa, ako ga nešto zamolimo. Inače smo svi bili u sali i zagrevali se mnogo pre početka časa, što kod nas nije običaj. Onda samo protrčimo vežbe na štapu i fokusiramo se na skokove i vrteške, što je uglavnom bitno za muške igrače.

Slika 2. Kostim princa Zigfrida iz Labudovog jezera koji je Varga poklonio baletskoj školi u Novom Sadu.

Povratak u matični ansabl bio je povod da jasno preko medija objavi svoj moralni stav u vezi sa odabranim pozivom i gotovo svakodnevnim pitanjem o odlasku mladih i talentovanih igrača iz Novog Sada u svet:

Isuviše pripadam kako svom pozivu tako i rodnom Novom Sadu, te ni jednog trenutka nisam poželeo da se nađem ni u drugom ansamblu, niti u drugom gradu. Ljubav i strpljenje jači su od svih prepreka. Najveći uspeh predstavljaće mi ugled kod novosadske publike i za njenu naklonost i aplauz ću se boriti. (Dnevnik, 28.10.1977, 12)

Tako je Rastislav naš jedini prvi igrač koji je ceo svoj profesionalni vek proveo u svom matičnom teatru i postao simbol njegovog razvoja. Nažalost, nije posebno radio na sopstvenoj promociji (i popularnosti) u gradu i u regionu, da postane ličnost koja se stalno pojavljuje u medijima povodom drugih događaja, kako je to bio slučaj sa primabalerinom novosadskog Baleta Erikom Marjaš (Savić 2018, 75−94). U jednom intervjuu on govori i o odnosu koreografa i igrača, što je bio drugi važan razlog za ostanak u matičnom ansamblu:

U mojoj klasi bilo je učenika sposobnijih od mene. Ja sam istrajao, bio znatiželjan da naučim. Posle Škole sam otišao u Lenjingradsku baletsku školu na usavršavanje. Vratio sam se i sa svim koreografima sam tako sarađivao da sam od svakog, davši mu, dobio. Imao sam prilike da igram sve što su glavne uloge: Princa u Labudovom, Alberta u Žizeli, ...

U vreme kada Varga dolazi u baletski ansambl, SNP nema stalno zaposlenih koreografa, nego je za svaku od predstava angažman individualni. To je bilo i dobro i loše. Ako pogledamo podatke o baletima, ulogama i koreografima u SNP sa kojima je Varga sarađivao, videćemo da je u pitanju 30 domaćih i inostranih koreografa (sa nekima je radio i više puta). S pravom se može reći da je najviše mogućnosti za iskazivanje višestrukih sposobnosti imao upravo u saradnji sa mariborskim koreografom Ikom Otrinom (1931−2011), ali i da mu je on u potpunosti dozvolio da pokaže svoje sposobnosti.

Saradnja sa različitim koreografima i koreografkinjama predstavljala je za Rastislava Vargu bogato iskustvo. Saradnje se razlikuju i zavise od toga da li se koreografija prenosi ili stvara nova, po prvi put (praizvedbe). Neke od koreografkinja prenosile su koreografije poznatih majstora, kao što je Milica Jovanović prenela originalnu koreografiju Žizele ruskog koreografa Lavrovskog. Kroz tu saradnju je tokom formiranja uloge Alberta najviše profitirao sam Varga (razumevanje uloge u ovom romantičnom baletu), pa nije neočekivano da mu je upravo ta uloga bila najdraža (po sopstvenom kazivanju). Bogato iskustvo se stiče i od koreografa koji stvaraju praizvedbe, kao što je to bio slučaj u saradnji sa Lidijom Pilipenko na ulozi u baletima Večiti mladoženja (po romanu Jakova Ignjatovića) i Izbiračica (po romanu Koste Trifkovića), u kojima koreografkinja traži pokret za sadržaj (dobro poznat vojvođanskoj publici koja će predstave gledati). Probe sa koreografima predstavljaju dragoceno iskustvo i novo znanje, koje igrači upijaju kao deo svog telesnog identiteta.

Slika 3. Na probi "Večiti mladoženja", sa Lidijom Pilipenko.

Uloge u baletima na repertoaru SNP

Vargine uloge delimo na balete za decu i one druge koji to nisu. Podsećamo se činjenice da je u 20. veku posebna pažnja posvećivana detetu u smislu vaspitanja i obrazovanja kako u svetu tako i na našim prostorima. Formiraju se posebna pozorišta za decu. Na repertoaru nacionalnih pozorišnih kuća širom sveta, pa i u jugoslovenskom regionu, nalaze se baletske predstave namenjene deci (naj)mlađeg ili predškolskog uzrasta.

Materijal za analizu čine sadržaji baleta za decu izvedenih u Baletu Srpskog narodnog pozorišta u periodu kada je R. Varga bio njegov aktivni član. Osnovu čine štampani programi za predstavu i kritički prikazi premijera u dnevnoj štampi, a u pojedinačnim primerima svedočenja aktera tih baleta (koreografa, igrača). Ukupno je sedam takvih baleta u kojima je Rastislav Varga učestvovao (od kojih su neki doživeli ponovljenu postavku, čak više puta): Vila lutaka (1972); Petar Pan (1974), Crvenkapa (1976), Pipi Duga Čarapa (1978), Konjić Grbonjić (1996) i Maks i Moric (2002). U njima se Varga pokazuje kao igrač koji dobro osluškuje svakodnevni život, ispoljavajući veliku dozu humora, koji deca dobro razumeju u pozorištu.

Vargine uloge možemo posmatrati i u vremenskom sledu odrastanja ili profesionalnog stasavanja, na osnovu naslova teksta kritičarke Milice Zajcev 'Od tinejdžera do Danila' (1996, 22–26). Uloge možemo rasporediti u okviru tri dekade:

1. 1970–1980. (ukupno 14 naslova)
2. 1981–1990. (ukupno 20 naslova)
3. 1991–2000. (ukupno 24)

1970–1980

Iako je počeo da učestvuje u predstavama još kao učenik Srednje baletske škole (na primer u Ščelkunčiku i Vili lutaka), Rastislav Varga zvanično postaje član kolektiva nakon diplomiranja 1973. godine. Sledeće godine predstavlja Novi Sad na koncertu mladih u Ljubljani (sa Julijanom Sremac). Marta 1977, po povratku sa usavršavanja u Lenjingradu, odlazi na odsluženje vojnog roka u Kumanovo (Makedonija) punih deset meseci. Prva decenija prolazi u profesionalnom usavršavanju i široj afirmaciji u jugoslovenskom baletskom okruženju, u sticanjima početničkog scenskog iskustva i patriotskog služenja otadžbini.

1981–1990

Sve pozorišne i baletske predstave se od 1980. godine ostvaruju u novoj zgradi Srpskog narodnog pozorišta, gde će Varga biti deo ansambla do odlaska u penziju 2009. Tokom burne poslednje decenije 20. veka (turbulentni društveni i politički događaji na prostorima jugoslovenske zajednice), Rastislav Varga igra u baletskim, operskim, operetskim predstavama i mjuziklima na scenama Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gostuje po gradovima naše zemlje, ali i u inostranstvu (sa ansamblom). Ako bi se učinak merio brojem predstava, dobili bismo neverovatnu brojku – ne toliko po opusu od 58 novih baletskih dela u Srpskom narodnom pozorištu (što nije malo) – koliko po frekvenciji izvođenja datih baletskih dela (uključujući i one u operetama i operama, neretko i drami u sopstvenoj Kući, ali i one koje su izvođene u drugim prostorima, ili neke na TV). To je bila decenija profesionalnog sazrevanja, sticanja iskustva u radu sa mnogim partnerkama, koreografima, kompozitorima, dirigentima i drugim akterima jedne baletske predstave. Biti prvak baletskog ansambla ravno je po znanju, iskustvu i delatnosti doktoratu mladog naučnika.

1991–2004

Sam umetnik je u nekoliko intervjua govorio o teškoćama sa kojima se susretao (ne samo baletski) ansambl tokom poslednje decenije 20 veka. Rastislav Varga je uložio sav svoj organizacioni talenat da na funkciji šefa baleta sačuva ansambl od propadanja (1992-1994). Dok je bio na poziciji šefa Baleta na repertoaru su bile izuzetno značajne predstave i igrali poznati igrač i igračice.

Ukupno 58 različitih uloga u baletima izvedenim na sceni Srpskog narodnog pozorišta (podaci u Dodatku).

O ulogama koje je tumačio Rastislav Varga možemo govoriti na osnovu onih za koje se većina slaže da su mu ’najbolje’, a to su uloge prinčeva u nekoliko klasičnih baleta sa repertoara (Labudovo jezero, Žizela, Ščelkunčik, Pepeljuga). Možemo dalje vrednovati uloge na osnovu napisanih odrednica u enciklopedijama, ili na osnovu objavljenih kritika i mišljenja kritičarki koje su pratile njegov razvoj i profesionalni rad i, konačno, na osnovu njegovih sopstvenih procena uloga.

Ako pogledamo sve Vargine uloge u želji da procenimo koja je od njih najupečatljivija, da li su to one uloge koje se pominju u enciklopedijskim odrednicama, ili uloge koje su izdvojile kritičarke, gledaoci, ili sam umetnik, gotovo da ne postoji podudarnost. Na primer, za Ljiljanu Mišić je to uloga Pesnika („Među najboljim ostvarenjima mu je uloga Pesnika u baletu Balada o mesecu lutalici na muziku Dušana Radića i u koreografiji Slavka Pervana”, 1985). Svenka Savić u kritici ove predstave konstatuje da je Rastislav Varga u toj predstavi imao težak zadatak, ali ne i da mu je to najbolja uloga – razdvaja najbolje ostvarenje od najtežeg zadatka:

Najteži zadatak bio je Rastislava Varge već činjenicom da je sve vreme na sceni, da najpre otpleše niz dueta sa različitim patnerkama da bi na kraju imao svoju dosta tešku solo varijaciju. Otuda, više je pažnje posvetio igračkom nego dramskom delu svoje uloge. (Svenka Savić, Dnevnik, 22.12.1985)

Slika 4. Scene iz baleta "Večiti mladoženja".

Kritičarka Milica Zajcev (u tekstu za istu predstavu pod naslovom Igra bez poleta, Borba, 26.12.1985) takođe ne ocenjuje ovu njegovu ulogu kao najbolju. Za nju i Mirjanu Sujić Vitorović to su prinčevske uloge, pre svega uloga Alberta u Žizeli (za koju je i dobio priznanje Srpskog narodnog pozorišta, za koju i sam tvrdi da mu je draga, mada je u istoj predstavi u nekoliko navrata igrao i ulogu Šumara, a u mlađim godinama Seljačku igru u I činu, zajedno sa svojom istoklasnicom Julijanom Sremac (1955–2009)). Zatim, prinčevska uloga Zigfrida u Labudovom jezeru (mada je kasnije igrao sa uspehom i ulogu Rotbarta u istom baletu).

Jedan od kriterijuma za merenje uspeha jedne uloge može biti i broj izvedenih predstava, tačnije prisutnost igrača na sceni pred gledalištem. Neke baletske predstave su izvođene gotovo uvek pred prepunim gledalištem širokog sastava, a bile su pre svega namenjene mladima (na primer, Vragolanka, Pipi Duga Čarapa), dok neke baletske predstave nisu premašile ni jednocifreni broj (videti podatke o broju predstava u knjizi Vesne Krčmar, 2003/2004).

Sledeći kriterijum za merenje uspeha određene predstave može biti i činjenica koliko su uloge i sadržaj rodno osetljivi za današnju publiku, pre svega mladu publiku koja tek stiče naviku odlaska na baletske predstave. To je tema koja do sada nije detaljnije teorijski razrađivana u domaćoj publicistici. Odgovor na to pitanje, da li su baletski sadržaji (libreta) rodno osetljivi (senzitivni), zavisi od baletske predstave na koju se pozivamo.

Nažalost, u postojećim baletskim ansamblima u Beogradu i Novom Sadu ne problematizuju se predstave sa stanovišta rodnosti. Ako ovde pokušamo analizu libreta za one uloge za koje se većina kritičarki slaže da su Vargine najbolje kreacije, beležimo čitav niz stereotipnih odnosa prema ženi (mizoginih). Tako, na primer, u Žizeli je devojku prevario mladić (princ) zbog kojeg ona umire opraštajući mu, čime ga spasava sigurne smrti. U Labudovom jezeru je slična situacija. U Kleopatri je reč o ženi koja voli vlast („Kleopatra zaslepljena sebičnošću, pokušava da nadmudri Antonija”), u baletu Kraljeva jesen kralj Milutin u Srbiji jedostavno ’kupuje’ suprugu (iz političkih razloga). Konstatujemo da su i u libretima i baletskim predstavama prisutne brojne mizogine poruke.

Kritičarke o ulogama Rastislava Varge

U domaćoj literaturi postoji samo nekoliko radova o pisanju kritika za balet, igru, ples. Obično se podrazumevalo da neko počne da piše kritike za medije, ne postoji posebno obrazovanje za ovu vrstu javne delatnosti kod nas. Za ovu priliku dajem konkretne primere, a u povodu objavljenih kritika predstava u kojima je kao solista igrao Rastislav Varga. Nadamo se da ćemo ovime doprineti inače zamagljenoj situaciji, u kojoj se takva kritika sada kod nas nalazi. Uzimamo u obzir činjenicu da je baletska igra (ples) postala akademska disciplina na nekoliko fakulteta u državi, te je savim razložno postaviti pitanje na osnovu kojih kriterijuma se zasniva domaća kritika, i posebno, ima li u njoj elemenata rodne (ne)jednakosti.

Šta kritika ocenjuje u baletskoj igri umetnika: koreografa, igrača i igračica? Možda je umesno poći od formalnog kriterija i pitati: koliki je deo teksta kritike u širenju znanja o baletskom umetniku, ne samo u gradu, nego u (tada) celoj Jugoslaviji. Pri tom vodimo računa i o mišljenju domaćih kritičarki. Na primer Branka Rakić je smatrala da je kritika nevažna za razvoj baletske umetnosti kod nas i za širenje znanja o pojedinim umetnicima. Možda je onda važnije postaviti drugo pitanje: ko piše baletske kritike za pisane medije i na koji način? Jedan od podataka govori da su kritike, neposredno posle Drugog svetskog rata, početkom 50-tih godina, u dnevnim novinama pisali muškarci, koji su dobro poznavali muziku uopšte, posebno baletsku muziku, ili su dobro poznavali literaturu, a samim tim i dela vezana za ovaj vid pozrišne umetnosti. Te kritike su čitaocima donosile brojne podatke o muzici ili o sadržaju baleta, o izvođačima, a ponešto, malo i o samoj igri. Da li je smena generacija u korist kritičarki pomerila i promenila ustanovljenu praksu?

Odgovor na pitanje kako su do sada pisane kritike o baletskim predstavama u dnevnim novinama možemo pronaći u objavjenim knjigama sakupljenih kritika pojedinih kritičarki (Branke Rakić, Milice Zajcev, Mirjane Zdravković, Svenke Savić). Međutim, do sada nije bilo ozbiljnije analize tih zbirki kritika; i dalje ne znamo kakva je ta kritika bila, kakva jeste i kakva nam je kritika danas potrebna, ako uzmemo u obzir širu društvenu inicijativu za svim oblicima ravnopravnosti u društvu, pa i rodnoj. Ta nova znanja bi nam posebno bila dragocena za edukativne ciljeve u baletskih školama (državnim i privatnim) u zemlji, koji bi u okviru predmeta Istorija baleta trebalo da stiču znanja i o načinu pisanja kritika o pojedinim baletskim predstavama.

Analiziram primere kritika, objavljene u medijima nakon premijera u kojima je Rastislav Varga imao značajne profesionalne zadatke. Neke kritičarke su pisale o ranom periodu Varginog umetničkog oblikovanja i tada davale ocenu postignuća, ali ga nisu kritički pratile u kontinuitetu i o tome saopštavale u medijima do kraja njegove karijere. Tako, na primer, Ljiljana Mišić procenjuje: „Zapažena je njegova uloga u Večeri u belom (1986), sa partnerkom Biljanom Njegovan, kao i Petru Panu” (Mišić 1974). Kasnije kritičarke ne pominju ove balete iz prvih dekada njegovog profesionalnog rada kao igrača klasičnog baleta (savremeni balet nije bilo polje u kojem se Varga oprobao) i ne ocenjuju ih kao izuzetne.

Milica Zajcev

Kritičarka Milica Zajcev pratila je umetnika od početnih nastupa do odlaska sa scene (1968–2006). Navešćemo najpre njeno mišljenje s dobrim razlogom, jer je u pitanju jedna od najvažnijih osoba koja je pratila njegov rad i pisala kritiku u dnevnoj štampi. Ona najpre kritike piše za dnevne novine Borba, a kasnije ih objavljuje u časopisu Pozorište (izdanje SNP, ur. Vesna Krčmar), sporadično i u Teatronu.

Analiza njenih kritika M. Zajcev objavljenih u Borbi, dovela nas je do iznenađujućeg podatka – nekada je u kritici navedeno samo ime i prezime igrača (na primer, za solo igru u operi Aida u Sava centru u Beogradu), ali je najčešće napisana samo jedna rečenica kojom se procenjuje njegov ukupan doprinos. S razlogom postavljamo pitanje – šta ta jedna rečenica stvarno kritički procenjuje o doprinosu Rastislava Varge kao pojedinca?

Ostvario zapažene solističke deonice kao Toreador. [Don Kihot, 1984]

Rastislav Varga (Pesnik) je pokazao izuzetan napredak i u izražajnom i u tehničkom pogledu, pa je njegova interpretacija bila poetična, i skokovi skladni i efektni. [Balada o mesecu lutalici, 1985.]

Veoma dobar je bio i Rastislav Varga kao Cezar, što je zasluga i Grebela, koji je ovom sposobnom igraču omogućio da pokaže elegantnost stava, lep skok i sigurne okrete u vazduhu i na tlu. [Kleopatra, 1988].

Sasvim je neočekivano da jedna iskusna kritičarka u doprinos umetnika igrača ugrađuje i doprinos koreografa i na taj način umanjuje Varginu 'cenu'.

Varga je dostojanstveno odigrao Oca zajedno s Biljanom Njegovan koja je tumačila Majku. S obzirom da se radi o baletskim umetnicima u punoj snazi, trebalo je poveriti im složenije plesne zadatke. [Sh’ma (Slušaj), 1990.]

I ovde se samo polovina jedne rečenice odnosi na igrača, Rastislava Vargu, dok se druga polovina odnosi na njegovu partnerku. Da li je to dovoljno ili kritičarka iza rečenične forme sakriva nešto što joj se kao kritičarki nije dopadalo kod Varge?

U objavljenoj kritici za Veče u belom 1990. kritičarka naglašava da je Rastislav Varga uspeo da se:

istakne elegantnom i vedrom igrom u Tercetu sa Joko Kamacu i Jasnom Kovačić u postavci Šandora Tota na muziku H-moll svite J. S. Baha.

I ovde primećujemo isti postupak kritičarke kao u prethodnom primeru – deljenje slave sa drugima. Kritičarka je samo jednom sintagmom procenila Varginu baletsku igru – osobine igre (elegantnom i vedrom). Samo jedna sintagma za predstavu koja je pripremana mesecima uz mnogosatne probe i traženja forme igre.

Uskoro kritičarka je imala prilike da se iskaže o umetniku u Labudovom jezero (Rotbart) 1992:

Rastislav Varga je imao složene plesne zadatke, posebno u varijaciji iz trećeg čina (koja se, inače, u našim pozorištima ne izvodi), što je ostvario snažnije pantomimski, no igrački.

Slika 5. Rastislav Varga i Biljana Njegovan u baletu 'Kleopatra'

Slika 6. Varga i Biljana Njegovan u 'Labudovom jezeru'

U rečenici kojom bliže određuje doprinos soliste, kritičarka umešta i svoje lično znanje o ovoj ulozi (da se ta varijacija kod nas ne izvodi), čime ubešivački deluje kao osoba koja je za dati posao kompetentna,. Procena da se igrač u zadatom poslu snašao bolje pantomimski, za prvaka ansambla svakako nije kompliment.

Slede slične rečenice i u kritikama koje vremenski slede: na primer, u Karmini burana 1992: „Snažna kreacija u muškoj igri Rastislava Varge.”; u Bolero, 1992: „Sigurnost i lepotu igre veterana Rastislava Varge” ili u baletu praizvedbi Kraljeva jesen 1993: “Rastislav Varga kao iguman Danilo, veoma upečatljiv u svojoj prvoj dramsko-igračkoj ulozi. Produhovljen, dostojanstven i uzdržan, a pri tome dobar igrač i još bolji partner, Rastislav Varga dao je solidnu interpretaciju Ivana.”

Već je dovoljno ovoliko primera iz kritika Milice Zajcev o doprinosu Rastislava Varge (ukupno četrdeset baleta) da zaključujemo da je premalo osvrta na učinak prvog igrača koji svojim telom zapravo gradi i sadržaj i događaje u predstavi po libretu i (nečijoj) muzici. Kritičarke još uvek nedovoljno uspešno pretvaraju telesne doprinose igrača u jezičku formu koja bi široj publici pomogla da razume šta igrač zapravo radi. To zaključujemo i na osnovu samo formalog kriterijuma (koliko je teksta posvećeno njemu): nekada samo jedna sintagma, nekada prosta rečenica ili pola rečenice, a u sledu vremena, te se rečenice gotovo ponavljaju iz predstave u predstavu. Kada je Rastislav Varga u pitanju, to je i onaj tekst koji se nalazi u enciklopedijskoj odrednici: "Lepe figure, tehnički spreman i muzikalan, uspeo je da se nametne kao vrhunski igrač." (Mišić u Enciklopediji Novog Sada).

Stiče se utisak da kritičkarka, inače dobronamerna i veliki Vargin poštovalac, nije gotovo nijednom bila previše zadovoljna njegovom igrom. Nekada je njegov uspeh smanjivala, hvaljenjem koreografa koji je umeo igraču da dozira ulogu i igru (Grebel u Kleopatri, ili varijacija Rotbarta u III činu Labudovog jezera). Nekada je opravdanje (za manje očekivanje) bilo u mladosti i nedovoljnom iskustvu igrača, ili je ‘slavu’ pak delio sa svojim partnerkama, kojih je nekada u baletskim predstavama bilo i više. Činjenica je da do sada nije posebno istraživano kako kritičarke oblikuju svoje stavove o učinku pojedinih igrača u predstavi, što može biti dobra tema za dalja istraživanja.

Koreografske pretenzije

U programu za predstavu Seoski Lola, scene iz ruskih opera (KMD i Srpsko narodno pozorište, produkcija, 2014/15) piše: „scenski pokret Rastislav Varga”. Bilo je to dovoljno da proverimo da li ga je interesovala koreografija?

Pa, nekako manje, ali ne mogu baš da kažem da me nije interesovala. Imao sam neke manje koreografske numere za televiziju „Panonija”, zatim u mjuziklu u novosadskom pozorištu (Karabić je režirao), bio sam asistent Dušku Trniniću kad je ovde koreografisao za Maju Grnja i Milana Rusa “Tango”. U suštini, ostaću pedagog do kraja života. Za koreografiju treba određeno iskustvo uz nekog većeg koreografa što za sada ne vidim kao mogućnost.

Situacije su nekada nalagale prenošenje već naučenih koreografija (naročito za potrebe godišnjih koncerata u Baletskoj školi). Tada je Varga imao prilike da prikaže svoje iskustvo u prenošenju znanja iz duetne igre, te se bavio koreografisanjem u edukativne svrhe. U to vreme javljala se i potreba za saradnjom sa umetnicima izvan baletskog ansambla Srpskog narodnog pozorišta. Maja Grnja podseća na saradnju u slovačkoj zajednici.

I kada smo kod savremenog reditelja Miroslava Benke radili nešto sasvim drugačije, nesvakidašnje za to vreme, gde smo morali da se izrazimo u jednom sasvim novom konceptu kako u plesnom tako i u glumačkom smislu. I kada smo odlomke iz našeg repertoara izvodili na umetničkim večerima u malom Slovačkom vojvođanskom pozorištu u Bačkom Petrovcu, pa čak i kada smo, na poziv Pavela Čanjija, savremenog slikara, igrali na otvaranju izložbe. Tako je bilo uvek. Pamtiću te nastupe po uzajamnom poverenju i posvećenosti, bez obzira u kom prostoru i kojim povodom smo plesali.

Tačna je bila Vargina izjava da ga koreografija nije posebno interesovala, ali je takođe postojala i okolnost u kojoj je morao njome da se bavi, kako u pedagoške tako i u kreativne svrhe.

Duetna igra: od junoše do profesionalca retke vrednosti

U istoriji baleta i kod nas i u svetu poznata je činjenica da prva igračica (primabalerina) ima 'svog' partnera sa kojim ostvaruje uloge tokom dužeg vremenskog perioda. Prednost za balerinu u takvoj situaciji je što nove uloge gradi na već stečenom iskustvu sa partnerom u duetnim zadacima (kako da je uhvati da je njoj zgodno, kada da joj priđe kad su vrteške u pitanju i sl.). Već stečeno iskustvo upotrebljava se u novim ulogama i ono u znatnoj meri smanjuje utrošak energije (i na probama i na predstavama). Dobro međusobno profesionalno funkcionisanje skraćuje i vreme za međusobne dogovore – mnogo toga je podrazumevano u novim zajedničkim igračkim zadacima. Prvakinja Baleta Erika Marjaš se seća:

Rastislav Varga i kao partner je zaista sjajan dečko. Kada je stigao bio je vrlo mlad i već u tom momentu je pokazao izvesnu mudrost da je partnerka uvek u pravu. Samim tim i ja koja sam se osećala malo superiornom nisam mogla drukčije nego da ga prihvatim i zaista da uradimo dobre uloge. (TV redakcija na slovačkom jeziku, 1996)

A Rastislav se takođe priseća njihove zajedničke saradnje:

Ono što je meni vrlo značajno jeste da sam svoju prvu glavnu ulogu (Farios u predstavi “Teuta”) spremao i odigrao u alternaciji na premijeri upravo sa Erikom. Ulogu sam spremao u alternaciji sa gostujućim solistom, ali je Erika uporno probala sa njim i sa mnom, što je za nju bio dodatni napor. Ovo navodim i kao primer koliko Erika voli balet, pa joj ni ovo nije bilo teško za dobrobit baletskog ansambla u Novom Sadu. Bila je svesna da mlade igračice i igrači moraju da se razvijaju i da napreduju i da im treba pomoći u tome. (S. Savić, Erika Marjaš, 2018, 141)

Pokazalo se da je u zajedničkoj igri sa prvom balerinom najpre učio on, a onda je on svoja iskustva prenosio na druge partnerke koje su dolazile u ansambl. Neke od njih su najpre bile učenice u Baletskoj školi kada im je predavao osnove duetne igre kao nastavnik. Stanovišta igrača i igračica su različita od stanovišta koje zastupaju kritičarke baleta. Dok je igračima u nekoj predstavi važan proces građenja uloge, solo ili u duetu, naročito približavanje dvaju tela u duetnoj igri, kritičarkama je važan samo rezultat – ono najbolje što mogu pred publikom da pokažu u toj igri. Za ovo uzajamno uvažavanje i naporan zajednički rad na novom zadatku kritičarke najčešće i ne znaju. Važnost rada i učenja sa primabelerinom, ali i drugim partnerkama, pokazalo se kao veoma dragoceno. Iskustvo koje je Varga stekao u radu sa prvakinjama ansambla, ostvarujući brojne značajne uloge je izuzetno veliko, a to dokazuje i činjenica da su ga prepoznavali upravo po duetnoj igri.

Spretnost i znanje o duetnoj igri stiču se velikim radom – tvrdio je R. Varga. Duetna igra, ili sticanje osnovnog znanja za igru sa partnerom u okviru Baletske škole, znanje je koje svaka učenica i učenik stiču u poslednja dva razreda školovanja. U vezi sa ovim znanjem i sposobnošću razgovarala sam sa Vargom nakon dvadeset godina njegovog profesionalnog pedagoškog rada:. Razmišljam o odnosu dvaju igračkih tela dok igraju u duetu. Jesu li oni osobe ili tela – pitam Rastislava:

Ja kao osoba ne postojim dok sam u igračkom zadatku. Moje telo je instrument igre koju koreograf osmišljava... Postoji zahtev koreografa i druga osoba sa kojom ga ostvarujem. Gledaocu koji gleda može se činiti da se moje telo „tare“ o njeno. Ali za svaku umetnost, pa i balet, gledalac mora imati neko predznanje. Ono će mu pomoći da shvati da je u pitanju nešto drugo. (S. Savić, 1996, Orhestra)

U vreme kada je Rastislav završavao Baletsku školu u Novom Sadu (maj 1973) Mirjana Matić je predavala osnove duetne igre. Znanje za tu vrstu igračke spretnosti nastavnici prenose ’s kolena na koleno’ u neposrednom radu sa učenicima, bez oslonca na udžbenik, kojeg nije ni bilo. Za taj predmet je tek mnogo godina kasnije štampan prevod udžbenika Serebrenjikova sa ruskog jezika (Aleksandre Ketig).

Na moje pitanje kakve sposobnosti treba da poseduje partner dolaskom u profesionalni baletski ansambl, primabalerina Biljana Njegovan svedoči na osnovu njenog i Varginog zajedničkog iskustva.

U novootvorenoj zgradi SNP-a 1980. na red stiže predstava „Žizela”, koju je prenosila Milica Jovanović, a Rastika i ja igramo naslovne uloge. Milica nas je vodila vrlo temeljno tokom priprema i naravno uspeh nije izostao. Sa „Žizelom” smo gostovali u Ljubljani na Baletskom bijenalu, a samostalno kao solisti gostujemo u Skoplju. Svuda smo primljeni sa toplinom i aplauzom. Mislim da je Rastika kao Albert dobio sigurnost i veru u sebe da može i najteže zadatke kao partner da odigra. Bio je jedan od retkih koji je u duetnoj igri najveću pažnju poklanjao partnerki.

Slika 7. Varga u "Žizeli"

Kada je u pitanju Baletska škola – rad i druženje sa Školom – treba istaći izuzetnu činjenicu da je Rastislav ostao u stalnoj vezi sa onima sa kojima se školovao. Nastavnici različitih predmeta u istoj Baletskoj školi sada su, na primer, Biljana Njegovan za klasičan balet starijih razreda, Leonora Miller za mlađi uzrast. To je zapravo vid stvaranja i trajanja jedne baletske zajednice u kojoj se svi dobro osećaju. Rastislav je voleo tu zajednicu i bio joj odan.

Navodimo imena partnerki sa kojima je trajao kao prvak tokom svoje duge karijere u ansamblu Baleta SNP: Erika Marjaš, Leonora Miller, Julijana Sremac Dutina, Biljana Njegovan, Oksana Storožuk. Najpre je igrao sa Erikom Marjaš u vreme kada ona uspešno privodi kraju svoju igračku karijeru početkom 80-tih godina. Predstava u kojoj su igrali bila je Labudovo jezero, u novootvorenoj zgradi SNP-a. Posle igračke saradnje, sa njom je godinama sarađivao na organizacionim pitanjima i poslovima u svojstvu direktora ili zamenika direktora Baleta na čijem je čelu ona bila. Sledeća partnerka je bila Biljana Maksić (Njegovan) sa kojom igra gotovo sve glavne predstave.

Prolazile su sezone, ne mogu baš da sad tačno govorim koje su to godine bile, to je bio period od sedamdesetih do osamdesetih, međutim nismo nešto kao partneri baš imali mnogo kontakta na sceni do jednog momenta kada mislim da je bio preloman. To je bila predstava „Ljubav za ljubav” (1980) koja je igrana na staroj sceni u Srpskom narodnom pozorištu. Od tog momenta pa nadalje, sve do kraja moje igračke karijere, Rastislav i ja smo bili partneri, zaista smo provodili dane i sate probajući uloge koje su se smenjivale iz sezone u sezonu. Igrali smo razne predstave. Rastislav je stasavao u sve zrelijeg i fizički snažnijeg partnera. Mislim da je njegova kulminacija bila u predstavi „Žizela” sa ulogom Alberta. (B. Njegovan, TV slovačka redakcija, 1996)

Ulogu Alberta u Žizeli, Rastislav je igrao sa raznim prvakinjama novosadskog Baleta u svojoj Kući, potom sa gošćama iz drugih kuća, zatim na gostovanjima po raznim gradovima. Većina se kritičarki, ali i publike, slaže da je zapamćena upravo ova uloga, čak kao neka vrsta poistovećivanja njegove osobne prirode sa ovim romantičnim likom.

Slika 8. Fotografije sa baleta "Večiti mladoženja"

Nakon zaokružene igračke karijere Biljane Njegovan, Rastislav Varga saradnju nastavlja sa prvakinjom Oksanom Storožuk, koja preuzima prvu poziciju igračice u ansamblu. O tom vremenu i njihovoj saradnji ona se priseća, naročito vremena kada je postala članica Baleta SNP, po dolasku iz Kijeva:

Moj prvi susret sa Rastislavom se dogodio davne 1990. godine, u vreme kad sam tek stigla u Balet Srpskog narodnog pozorišta – imala sam samo 20 godina. Spremali smo baletsku numeru „Satanela” za Gala baletski koncert u Srpskom narodnom pozorištu. U to vreme nisam poznavala igrače ansambla, nisam znala srpski jezik, bila sam jako uplašena. Ali sam odahnula već na prvoj probi: moj partner (Rastislav), govori ruski! Fenomenalan je partner i igrač! Pomogli su mi njegovo znanje i iskustvo u igri, veoma mnogo. Rastika je pažljiv partner koji balerinu stavlja u prvi plan. U njegovim rukama bila sam sigurna i puna inspiracije. Pored toga, bio je dobar pedagog, puno sam tada naučila od njega. Igrali smo dugo i dosta zajedno: Žizela, Labudovo jezero, Krcko Oraščić, Serenada, Vragolanka, Kraljeva jesen, Žar Ptica, List, Karmina burana, Konjić Grbonjić, Izbiračica, Vesela udovica.

Slika 9. Varga u baletu 'Vragolanka'

Lako je bilo Vargi da se sporazumeva sa partnerkama, kad je govorio srpski, slovački, ruski, engleski – sve jezike jednako dobro kao da su mu maternji! O kontinuitetu igračkog znanja, ali i kontinuitetu vrednosnog sistema životnih opredeljenja Varge, govori i njegova prijateljica od prvih godina zajedničkog učenja u Baletskoj školi, Leonora Miller.

Poznanstvo sa Rastislavom potiče iz šezdeset šeste godine. Prvi put smo se upoznali na prijemnom ispitu Pozorišne škole, baletski odsek. Bio je tada veoma filigranske građe i gotovo za četrdeset santimetara niži od mene. Tada nisam ni mogla sanjati da će Rastislav za kojih petnaestak godina postati moj partner. Odmah se isticao upornošću i talentom. (TV slovačka redakcija, 1996)

Posle diplomskog ispita svi su primljeni u ansambl baleta SNP bez audicije (što je redak primer u istoriji ovog Baleta i kada je na čelu bio Žarko Milenković). Sa Leonorom Miller, Varga je ušao u ansambl i gotovo u isto vreme su oboje svoje igračke karijere završili u njemu kao prvaci (posle toga su nastavili saradnju, sada kao nastavnici, u drugom baletskom kolektivu – u Baletskoj školi). Mada u početku nisu zajedno igrali (svako je posebno gradio svoju solističku karijeru), zajednički nastupaju u manjim numerama, varijacijama i duetnim igrama.

Kruna naše saradnje je bila kad smo dobili poverenje tadašnjih šefova da radimo na naslovnim ulogama predstave „Ljubav za ljubav” u koreografiji Vere Bokadoro iz Moskve, zatim u „Silfidama” (koje je preneo Vladimir Logunov koji je takođe bio na usvršavanju u Moskvi), u „Žizeli”. Igrali smo u vodećim ulogama u koreografiji Milice Jovanović, a najteži ispit za nas dvoje je bila predstava „Labudovo jezero” u koreografiji Sergejeva i Dudinske. Imala sam tu sreću da sam sarađivala sa Rastislavom kad je on već bio formiran solista i postao prvak baleta. Nesebično mi je pomagao savetima, svojim iskustvom i bio je pravi partner na sceni što za jednu balerinu znači veoma mnogo. Mislim da su te odlike i odraz njegove ličnosti. Za ovih trideset godina sa Rastislavom sam doživela veoma lepe trenutke drugarstva i profesionalne saradnje. (TV slovačka redakcija, 1996)

Moglo bi se zaključuti da je profesionalni život prvog igrača neprestano učenje, rad, upoznavanje sa svim partnerima i učesnicima u igri: koreografi, partnerke, ansambl – proces koji nikada ne prestaje. Duetna igra sa partnerkama obeležila je njegovu karijeru kao specifičnu.

Opere, operete, mjuzikli SNP i Kamerno muuičko društvo (KMD): 1975–1996

Ukupno je 15 solo igara sačinio (i sam igrao neke) u operama, operetama, mjuziklima tokom više od dvedeset godina članstva u ansamblu Baleta SNP, u saradnji sa vrsnim koreografima (selektivni podaci o tome iz Krčmar i Radmanović, 1996, 30). Navedeni podaci dokazuju koliko je igranje i saradnja u drugim ansamblima iste Kuće bilo korisno za umetnika, od samog početka života na ’daskama koje život znače’. Bio je to proces kontinuiranog učenja u prirodnim uslovima o opereti, režiji u operi, koreografiji i scenskom pokretu u operi, mjuziklima i drugim žanrovima operskog delovanja u pozorištu, uz iskustvo igranja u ’matičnom’ ansamblu (koje se odvijalo uporedo), o čemu svedoči i spisak takvih aktivnosti:

1975. godine, “Jama” (scenska vizija muzičke poeme) Žarka Milenkovića, u režiji Dejana Miladinovića;
1976. “Bank-Ban” (opera) Žarka Milenkovića u režiji Ferenca Keneštia;
1977. “Gde je bilo srce, danas stoji sunce” (naprijed), (scenska poema), Branka Markovića, u režiji Dejana Miladinovića;
1978. “Grofica Marica” (opereta) Miljenka Štambuka, u režiji Dejana Miladinovića;
1979. “Samson i Dalila” (opera) Slavka Pervana, u režiji Dejana Miladinovića;
1980. “Mala Florami” (opereta) Miljenka Štambuka, u režiji Miljenka Štambuka.;
1981. “Prodana nevesta” (opera), Temira Pokorni, u režiji Borjivoja Popovića;
1982. “Ero s onoga svijeta” (opera) Sonje Kastl, u režiji Koste Spaića;
1983. “Travijata” (opera) Ike Otrina, u režiji Mladena Sabljića;
1984. “Slepi miš” (opereta) Ike Otrina, u režiji Jovana Putnika;
1985. “Aida” (opera) Lidije Pilipenko, u režiji Serža Vafijadisa;
1986. “Karmen” (opera) Lidije Pilipenko, u režiji Serža Vafijadisa;
1987. “Knez Igor” (opera) Katarine Obradović, u režiji Mladena Sabljića;
1988. “Gilgameš” (opera) Slavka Pervana, u režiji Arse Miloševića;
1989. “Slepi miš” (opereta), Georgi Makedonskog u režiji Emila Freliha; 1992. “Violinista na krovu” (mjuzikl) Žarka Milenkovića, u režiji Voje Soldatovića;
1990. “Čovek iz La Manče” (mjuzikl), Vladimir Logunov u režiji Voje Soldatovića;
1991. “Faust” (opera) Valentina Lebedeva, u režiji Serža Vafijadisa. DRAME U SNP: 1986. “Koštana – San krik” (drama) Petra Rajkovića u režiji Mire Erceg; 1989. “Jegor Buličov” (drama) Nade Koković, u režiji Dušana Jovanovića.

Kamerno muzičko društvo (KMD: 2007–2017) inspirisalo je Vargu da se upusti i u koreografske izazove. Podatke o KMD detalje daje njegov osnivač Miodrag Milanović, prvak Opere SNP i poznavalac nacionalne operske baštine:

Neposredno nakon Štrausove operete, vođeni osnovnom namerom i ambicijom za dalji nastavak i doprinos (re)afirmaciji muzičko-scenskog nasleđa, osnovali smo Kamerno muzičko društvo (KMD) u Novom Sadu (10. mart 2007). Društvo je, već i u skladu sa svojim imenom (nomen est omen!), svoju kulturnu i umetničku misiju videlo u kreiranju programa i predstava sa manjim brojem solista, smanjenim horom i muzičkim sastavom (ponekad samo sa klavirskom pratnjom), kao i jednostavnijom scenskom opremom, što je sve omogućavalo mobilnost i gostovanja ovih produkcija u manjim mestima i sredinama van Novog Sada, koja su (pokazalo se) željna ovakvih sadržaja.

U narednih deset godina entuzijasti KMD organizovali su i realizovali brojne programe i manifestacije izvođene najčešće u salama SNP, ali i na brojnim gostovanjima po vojvođanskim mestima. Jedan od tih entuzijasta i zaljubljenika u pozorišna događanja bio je Rastislav Varga, koji je svojim igračkim znanjem doprinosio da se operetski program i igrački oblikuje (scenski pokret).

Taj period njegovog umetničkog aktivizma manje je poznat širem baletskom svetu, upravo zato što je to bilo vreme kada je prestao aktivno da igra (ali ne i aktivno da dela). Programi pomenutih brojnih dešavanja svedoče kako je moguće na mnogo načina širiti znanje o pozorišnoj umetnosti – uz lični aktivizam.

Rastislav Varga i Miroslav Benka – saradnja u Slovačkom vojvođanskom pozorištu

Miroslav Benka u programu za predstavu Obitavalište, izvedenu u Bačkom Petrovcu (2011), objašnjava suštinu predstave: „Svi smo mi putnici u proputovanju između pređašnje i one strane stvarnosti, pridošli na ovaj svet, a da ne znamo odakle i s kojim ciljem, i svi nosimo teret svojih života na putu ka neumitnom kraju. Sa nama je naše genetsko i kulturno nasleđe. U stvari, čekajući na bolje sutra, mi kao da stojimo u mestu čitavu večnost, nastanjujući OBITAVALIŠTE”. Benka je okupio mlade umetnike da sa njima osmisli pozorišni događaj, neobičan i za publiku i za same izvođače. Bio je to po svemu sudeći izuzetan stvaralački uspeh u slovačkoj zajednici. Ista Stepanov, balerina u ansamblu Srpskog narodnog pozorišta, a sada nastavnica u Baletskoj školi, priseća se saradnje na predstavi:

Pavel nas je pozvao, to se sećam. I Maja Grnja i ja smo već pre toga sarađivale sa njihovim teatrom i verujte da ne mogu da se setim koga su prvo zvali (Majuš je uletela poslednja, jer smo Bojan i ja tražili da neko to posmatra „iz publike” i koriguje). Svima nam je bilo interesantno i osvežavajuće da radimo na ovakvoj predstavi/performansu. Imali smo potpunu slobodu da sami kreiramo svoj lik i koreografiju. Reditelj nam je prenosio svoje ideje i želje, a mi smo onda dalje isprobavali i predlagali rešenja za pokret. Akcenat je bio na izrazu i glumi, i scene koje nisu bile igračke su nam bile zapravo nove. Teksta nije bilo, pa smo mimikom i stilizovanim pokretom pričali. (Jovan Ćirilov je napisao lepu kritiku nakon premijere)

Maja Grnja takođe ima lepo sećanje na saradnju u ovoj predstavi:

I kada smo kod savremenog reditelja Miroslava Benke radili nešto sasvim drugačije, nesvakidašnje za to vreme, gde smo morali da se izrazimo u jednom sasvim novom konceptu kako plesnom tako i u glumačkom smislu. I kada smo odlomke iz našeg repertoara izvodili na umetničkim večerima u malom Slovačkom vojvođanskom pozorištu u Bačkom Petrovcu, pa čak i kada smo, na poziv Pavela Čanjija savremenog slikara, igrali na otvaranju izložbe. Tako je bilo uvek. Pamtiću te nastupe po uzajamnom poverenju i posvećenosti bez obzira u kom prostoru i kojim povodom smo plesali.

Slika 10. Scene iz predstave "Obitavalište"

Iskustvo u radu van Baleta Srpskog narodnog pozorišta pomoglo je Vargi da se otvori za druge mogućnosti plesnog izražavanja za koje inače nije imao nameru (možda ni posebnu želju) da se iskazuje. Ono što je posedovao u sebi izlagao je pred drugima jedino ako su oni to tražili, na tome insistirali, ili to posebno vrednovali. Ista je situacija bila i sa njegovim izrazom za šalu i komiku u nekoliko baleta Ike Otrina, koji je znao da izvuče iz ovog bogatog igrača ono što poseduje, ali sam ne nameće.

Televizijske emisije

Detalje o profesionalnoj karijeri Rastislava Varge zabeležila je i novosadska televizija u okviru dveju redakcija: na srpskom i na slovačkom jeziku, uglavnom u domenu kulturnih zbivanja. Postoji ukupno četrnaest sačuvanih dokumenata, od kojih neki nemaju potpunu identifikaciju. a neki od njih nisu dostupni. Oni koji su dostupni mogu se podeliti na:

• pojedinačne izjave (najčešće u povodu premijera, ili jubileja drugih igračica (na primer, Biljane Njegovan i Mirjane Matić)
• snimljene odigrane varijacije (ali ne i izjave)
• kadrovi Varge, uz kadrove celog ansambla u povodu godišnjica postojanja, najre 50 godina, a potom i 60 godina).

U medijske materijale ubrajamo i one iz dnevne štampe povezane sa događajima u Baletu. Moramo primetiti da takvih nema mnogo. Varga, nažalost, nije koristio tu mogućnost populacije Baleta za vreme obavljanja funkcije direktora Baleta, u vreme (ne)vremena – početkom devedesetih prošlog veka.

Najvažniji je televizijski prilog – portret umetnika – povodom obeležavanja dvadeset godina umetničkog rada, snimljen u Redakciji na slovačkom jeziku. Ovom prilikom podsećamo da u enciklopedijama (svedočenja za budućnost), objavljenim na srpskom jeziku, nema podataka o Varginoj plodnoj aktivnosti u okviru slovačke zajednice. Sa druge strane, obeležavanje jubileja i snimanje emisije o njegovom umetničkom portretu realizovano je i emitovano u Redakciji na slovačkom jeziku (evidentno manji broj TV gledalaca koji razumeju i slovački jezik, a kojima je srpski maternji). Za umetnika koji stvara u dve nacionalne i umetničke zajednice, ovaj podatak se ne može činiti manje važnim, jer je činjenica da se o medijskoj vidljivosti Vargine baletske uloge malo zna i da ga ni pozorišna kuća, ni televizijske kuće nisu dovoljno promovisale. Naročito izostaje njegov lični angažman na tom planu („Važno je raditi” – bila je njegova osnovna profesionalna orijentacija).

Svakako je najvažniji televizijski dokument (o čemu se malo zna) u srpskoj redakciji Televizije Novi Sad televizijska verzija baleta, snimljenog specijalno samo za TV program pod nazivom Spirale, na muziku Erne Kiralja (1982) u koreografiji Ike Otrina. Taj televizijski eksperiment smatra se prvim pokušajem snimanja baleta na televiziji u Novom Sadu, koji je namenjen televizijskom emitovanju. Prošlo je mnogo vremena kada se ponovo ukazala potreba za ovim televizijskim žanrom. Postoje još neke snimljene pozorišne predstave za TV produkciju kao što je Radićeva Balada o mesecu lutalici (ali ne zbog izvođača, nego zbog kompozitora).

Moglo bi se zaključiti da sam umetnik nije dovoljno radio na svojoj medijskoj prisutnosti ni u štampi, ni u novom televizijskom prostoru. Činjenica je takođe da u vreme njegovog profesionalnog vrhunca, marketinška kampanja i promovisanje premijera i baletskih predstava nisu bile razvijene kao danas. To nije bila praksa ni u pozorištu, niti u kulturnim redakcijama Televizije Novi Sad na srpskom i slovačkom jeziku.

Saradnja Baleta sa TV Novi Sad je bila višeslojna krajem osamdesetih godina 20 veka: prvi portret umetnika je bio u srpskoj redakciji TV Novi Sad, zatim u okviru drugih programa iste redakcije su pojedinačna učešća Varge, na primer emisija o starogradskim pesmama i igrama, “Kabare” Milana Gutovića, ili serija „U poseti džez orkestru” . Drugi portret umetnika je uradila slovačka redakcija iste TV kuće.

Direktor Baleta Srpskog narodnog pozorišta

Rastislav Varga je u dva navrata obavljao funkciju glavne osobe u ansamblu (mada nikada nije voleo da upravlja drugima), od ukupno 26 koliko ih je bilo tokom 70 godina postojanja ansambla: 1950-2023. U prvom mandatu je uskočio da ’pomogne’ nakon odlaska Nade Koković (1992–1994), a drugi put je takođe pomogao nakon odlaska Erike Marjaš sa ove funkcije (sada pod nazivom direktor Baleta, jer je baletski ansambl postao samostalna radna jedinica u Kući (što ima svojih dobrih i loših strana) (11.10.2005 – 2008). Podatak o mestu glavne osobe u baletskom ansamblu dobar je povod da se šire razgovara o dobrim i lošim stranama promene na tom važnom mestu odlučivanja. Da li je moguća dugoročna politika razvoja ukoliko je česta smena osoba koje ansamblom upravljaju?

Ako pogledamo spiskove predstava u ova dva vremenska intervala, možemo zaključiti da je Rastislav Varga uvek nastojao da druge predstavi u dobrom svetlu, bilo da je u pitanju podela uloga novih baleta ili nagrađivanje igrača godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta. U to vreme aktivno radi i novi pravac u okviru samog ansambla – Forum za novi ples, koji će pokazati takođe značajne uspehe. Varga nikada nije želeo da menja svoju osnovnu orijentaciju – igrača klasičnog baleta – i da se sam upušta u nove izazove (savremenog i/ili džez baleta), ali je dozvoljavao da se drugi razvijaju i traže nove igračke mogućnosti. To nije osobina svih direktora baleta (ne samo kod nas).

Prvi period: 1992–1994

Prvi put je Varga bio na dužnosti šefa ansambla početkom 90-tih godina u vreme ratova na jugoslovenskom prostoru i velike inflacije i siromaštva u zemlji. Bilo je važno sačuvati igrače i igračice da ne napuste ansambl, a to je bilo jedino moguće pružanjem dobrih uslova za umetnički razvoj, igru i afirmaciju. U to doba Varga je još uvek aktivni igrač i on, i pored obavljanja funkcije direktora, i dalje igra svoje stare uloge i one nove koje mu gostujući koreografi poveravaju. U to vreme, upravnik SNP-a je bio naš čuveni književnik i dramski pisac, Siniša Kovačević, sa kojim je Varga ostvario lepu i plodnu saradnju. Imao je u upravnikovu punu podršku i slobodu u svom radu i odlučivanju (koje nikada nije zloupotrebio). Bio je to period kada je Pozorište živelo i disalo, kao mala zelena oaza usred pustinje.

Marta 1992. godine bila je premijera Labudovog jezera, u kojem Varga igra Princa Zigfrida sa Oksanom Storožuk, a sledeće godine igra Rotbarta. Predstava je bila na gostovanju i u Sava centru u Beogradu maja iste godine. Godišnju nagradu Srpskog narodnog pozorišta primila je Oksana Storožuk upravo za uloge Odilije i Odete u ovom baletu. Rastislav Varga je u to doba šef Baleta koji se brine o afirmaciji ukupnog ansambla i njegovih izvanrednih umetnika.

Nova predstava Altum silencijum, u kojoj Varga igra sveštenika ima premijeru 6. juna 1992. godine. Već ujesen, tačnije 28. septembra, je premijera Bolera, u kojem igra sa Majom Grnjom, u koreografiji Vladimira Logunova. U finannsijskim i politički teškim uslovima toga vremena, ovoliki broj predstava i premijera može se smatrati velikim uspehom upravo Varge. 24. januara 1993. je premijera baleta Serenada Vladimira Logunova, u kome igra R. Varga sa Majom Grnjom (predstava je igrana zajedno sa operom Jolanta).

Već 25. septembra iste godine održana je premijera baleta Kraljeva jesen u koreografiji Krunoslava Simića, kompozitora Jugoslava Bošnjaka. U baletskoj predstavi Varga igra glavnu ulogu, Igumana Danila, dvorskog istoričara (sa Gordanom Simić u ulozi Simonide, četvrte supruge kralja Milutina). Za ovu ulogu Varga je 1994. dobio godišnju nagradu Srpskog narodnog pozorišta. „Baletsko veče“ održava se 19. februara 1994. godine u kom igra i Varga.

Nakon ovog mukotrpnog perioda u kojem je prvi igrač i prvi koji vodi ansambl, šefovsku poziciju preuzima Erika Marjaš. Ona nastavlja kreativni proces u ansamblu koji je započeo Varga. U to vreme upravnik Srpskog narodnog pozorišta je kompozitor Stevan Divjaković (od 10.10.1995). Njihova saradnja ima za cilj da se baletski ansambl izdigne iz nepovoljnih ekonomskih uslova. Repertoar Baleta je tokom te četiri godine bio impresivan, uz poštovanje onoga što je Varga već stvori:

1995

1. 20. decembar – premijera “Fantazije”,Čajkovskog od 4 jednočinke;

1996

1. mart – “Vesela udovica”, komičan balet u 3 čina sa kojom Varga obeležava dvadeset godina umetničkog rada;
2. oktobar – “Konjić Grbonjić”, balet za decu;
3. oktobar – “Žizela”; 1997:
4. april – “Poema o ljubavi”, balet S. Divjakovića, “Predsmrtna ljubavna pesma” (praizvedba),
5. april – “Izbiračica”, Zoran Mulić (praizvedba); 1998:
6. februar – “Krcko Oraščić”;
7. april – “Baletski koncert”;
8. novembar – “Altum silencijum”, Stevan Divjaković (praizvedba); 1999:
9. mart – “Koreografske inspiracije”, Stevan Divjaković, “Žrtva” (praizvedba).

Tokom skoro četiri godine saradnje Erike Marjaš kao direktorke Baleta i upravnika SNP-a, izvedena su tri kompozitorova dela koja su dobila igračku formu. Marjaš je imala viziju razvoja svoga ansambla, zato podstiče stvaranje muzike za balet, što je inače nastavak aktivnosti koje je započeo kompozitor Rudolf Bruči, takođe na poziciji direktora Opere Kuće. Bio je to dobar profesionalni period, uprkos teškim finansijskim i drugim uslovima u zemlji.

Drugi period: 11.10.2005 – 10.10. 2009

Situacija je bila mnogo bolja kada je Varga preuzeo vođenje ansambla po drugi put (11.10.2005 –10.10. 2009) pre svega zato što je u to vreme već bio okončao svoju igračku karijeru. Sa više energije i elana mogao se baviti organizacijom u kolektivu, praizvedbama, karijerama drugih, mladih igračica i igrača u ansamblu. Ponovio je uspeh iz prethodnog perioda što se tiče premijera i gostovanja. Podsetimo se da je u to vreme bio aktivan još jedan kolektiv u Kući – već pomenuti novi pravac u okviru samog ansambla – Forum za novi ples. Ova inicijativa je potekla u vreme kada je Erika Marijaš bila direktorka, a novi pravac će pokazati veoma značajne uspehe koje je Varga podržao.

Odrednice u enciklopedijama

Enciklopedijske odrednice čuvaju od zaborava ne samo osobe u određenim profesijama, nego i sve druge koji značajno doprinose razvoju društva. Ne postoji podatak na jednom mestu iz kojeg bismo saznali koje se balerine i baletski igrači, koreografi, pedagozi baleta prisutni (i imaju odrednicu) u Enciklopediji Jugoslavije ili u Srpskoj enciklopediji (koja je tek stigla do slova Đ po azbučnom redosledu), ili u enciklopedijama pojedinačnih pozorišnih kuća, kakva je Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta (u 3 toma). Svaka od pomenutih ima svoje uredničke propozicije na osnovu kojih se odabiraju osobe (i događaji) važni za nezaborav, zatim za njih određuje veličina teksta (merena redovima), i pojedinačni prilozi uz tekst, kao što su fotografije ili neki drugi ubeđivački materijali. Ovi formalni kriteriji mogu biti uslov za neke soliste i solistkinje baleta da (ne) budu prisutni bez pratećih podataka, kao što su fotografije (izuzetno važan detalj za baletsku umetnost).

Enciklopedijske odrednice su jedna vrsta naučnog žanra u kojem se podaci iznose određenim redosledom, uz uvažavanje činjenica kao objektivnih podataka. Za njihovo objavljivanje odgovorna osoba je u redakciji (glavni urednik), koja odlučuje o detaljima za izbor. Redosled podataka je sledeći:

• podaci o rođenju (eventualno smrti)
• školovanju
• profesionalnom napredovanju
• dobijanju nagrada za svoj rad.

Na kraju odrednice navodi se spisak literature o osobi i podatak o autorstvu odrednice. Napisane i objavljene odrednice u enciklopedijama za Rastislava Vargu, prvaka Baleta Srpskog narodnog pozorišta, kao ’večnim i istinitim tekstovima’ (štampanim za buduća pokolenja), podstiču nas na razmišljanje o vrsti podataka koji se ostavljaju za večnost, posebno kada su u pitanju baletski umetnici i umetnice.

Činjenica je da je reč o umetnosti, relativno mladoj u našoj sredini (70 godina postojanja Baleta obeleženo je u Srpskom narodnom pozorištu 2022.), pa se može postaviti pitanje po kojim kriterijumima su odlučivali koji baletski umetnik/ca će imati enciklopedijsku odrednicu, a koji ne. I kada je imaju za koji vremenski period profesije su podaci važeći. Zaključujemo da analiza podataka iz enciklopedijskih odrednica daje podatke o društvenoj uslovljenosti konteksta u kojem je odrednica pisana (ili objavljena) i o odnosu autorke odrednice prema umetniku. Posebno kada je reč o enciklopedijskim odrednicama za Rastislava Vargu.

Postoje ukupno četiri odrednice o R. Vargi enciklopedijskog žanra na srpskom jeziku. Tri od njih potpisuje Ljiljana Mišić (Osoba koja ga dobro poznaje. Njegova nastavnica u poslednja dva razreda Srednje baletske škole. Osoba koja je od tada pa do kraja njegove karijere bila jedna od tri žene koje su ’bdele’ nad karijerom umetnika.= Pored nje, tu su njegova majka Želmira (1931–2017) i njegova supruga Jelena.)Otuda je interesantno pratiti da li se o ovim ženama u odrednici nešto kaže.)

Tri teksta, sva tri različitih dužina u tri enciklopedije istog autorstva, objavljene u tri različita vremenska perioda:

1. dok je R. Varga bio još aktivan igrač i direktor Baleta (1995)
2. kada je bio penzionisani umetnik, ali aktivan u različitim pozorišnim aktivnostima (2012)
3. na kraju, u tekstu objavljenom nakon njegove smrti (2021)

Zajedničko svim odrednicama je odsustvo fotografije tj. odsustvo mogućnosti da se tekst poveže sa izgledom igrača, ali detaljnija analiza pokazuje i neke druge elemente. Mišić, Ljiljana (1995), Rastislav Varga, Enciklopedija Novog Sada (urednik Dušan Popov). Sv. 4, (BOB–VAR). Novi Sad: Novosadski klub : Prometej, str. 267. (ćirilicom):

Nakon dve decenije profesionalnog rada u Baletu Srpskog narodnog pozorišta, citirani tekst zaista siromašno predstavlja umetnički domet Rastislava Varge. Do vremena objavljivanja Enciklopedije, Varga je već ostvario većinu značajnih uloga i zbog sakupljenog iskustva preuzeo vođenje ansambla (prvi put). Zato, zbog ovog teksta možemo prigovoriti uredniku da je mali prostor dao prvaku Baleta i izostavio njegovu fotografiju (tako presudnu za umetnika čija je profesija izražavanje telom). Brojne napisane i u medijima objavljene kritike pojedinih predstava mogle su se naći u spisku literature o umetniku. Sasvim je retko da se u enciklopedijskoj odrednici navode i fizičke predispozicije umetnika za datu oblast („lepa figura”) kako je to u ovoj odrednici učinjeno, ili lična procena: „tehnički spreman i muzikalan, uspeo je da se nametne kao vrhunski igrač”. Nema podataka o porodičnom (bračnom) stanju umetnika.

Mišić, Ljiljana. Rastislav Varga, Srpska enciklopedija (urednici Čedomir Popov i Dragan Stanić). Tom II, knj 1. Novi Sad: Matica srpska : Srpska akademija nauka i umetnosti: Rastislav Varga predstavljen – 45 redaka, uz 1 podatak iz literature, bez fotografije. Očigledno da su u Srpskoj enciklopediji procenili da (Slovak) Rastislav Varga, prvak Baleta Srpskog narodnog pozorišta u kojem profesionalno deluje 40 godina, ne zaslužuje fotografiju (verovatno u odnosu na prvake beogradskog baleta). O tome koliko je doprineo slovačkoj i srpskoj zajednici podaci izostaju. U ovom tekstu nailazimo na podatak da se bavio pedagoškim radom i izvan Baleta Srpskog narodnog pozorišta i izvan Baletske škole – na Fakultetu fizičke kulture (Sekcija za džez balet, početkom 90-tih 20. veka (koju je pokrenula i vodila – kao alternativan, neakreditovan, dvogodišnji program – njegova nastavnica Ljiljana Mišić, a on prenosio polaznicama znanje iz duetne igre). Podatak o džez igri (koju inače Varga nije upražnjavao) u enciklopedijskoj odrednici o ovom umetniku zapravo govori o autorki teksta - o njegovoj nastavnici koja je o svom učeniku vodila računa i tokom njegove profesionalne karijere. Zato podseća javnost na sebe o svom pionirskom poduhvatu (početkom 90-tih 20. veka,), u (ne)vremenu (inflacija, ratovi) na Fakultetu fizičke kulture UNS u Novom Sadu.

Malo je podataka o ovoj značajnoj aktivnosti Ljiljane Mišić. U tekstu Savić (2004, 67–68) Mišić objašnjava kako je do formiranja Sekcije za džez igru došlo na tom Fakultetu i ko su bile prve polaznice. Između ostalih, i Vera Obradović (sada redovna profesorka za predmet Koreodrama na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici). Ona svedoči sledeće:

Rastislav Varga je radio sa nama kao pedagog za podrške. Bili su lepi njegovi časovi. Nije postavljao koreografije sa nama, tako da nismo to izvodili na završnom ispitu na sceni i mislim da ga nema u programima. Mi smo bili jedina klasa. Posle nas, više nije bilo tog smera, bile su ratne godine, inflacija, itd. A klasičan balet smo radile sa Biljanom Njegovan i sa Mirjanom Matić Milenković.

Sam Varga gotovo da nigde ne pominje ovu svoju važnu aktivnost. Mišić, Ljiljana (2021), Rastislav Varga, Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta (urednik Dušan Popović). Tom I, A–I (1861–1986), Novi Sad: Srpsko narodno pozorište, 186–187: Očekivano, najviše podataka ima u tekstu štampane odrednice iz Enciklopedije Srpskog narodnog pozorišta (67 redaka), budući da je enciklopediju objavila Kuća u kojoj je umetnik proveo ceo profesionalni vek. Odrednica je bez fotografije, jer su sve odrednice u ovoj enciklopediji samno tekstualne.

Kontekst nastanka svake od odrednica vredan je pomena. Na primer, rad na izradi Enciklopedije Srpskog narodnog pozorišta počeo je davno, prikupljanje podataka je odrađeno do 1986. godine. Karijera Rastislava Varge je trajala mnogo duže – zvanično odlazi iz Kuće 2009, nakon karijere prvaka i pozicije direktora Baleta. U ovoj enciklopediji uputstvo autorima odrednica nije bilo zahtevno, pa su nekada tekstovi sadržali i sasvim lične ocene. Jedna od takvih je i odrednica koja govori o Vargi, u kojoj autorka odrednice procenjuje da je među najboljim njegovim ostvarenjima uloga Pesnika u baletu Balada o mesecu lutalici D. Radića (1985), u koreografiji S. Pervana. Taj podatak je u neskladu sa drugim – da je primio godišnju nagradu Srpskog narodnog pozorišta 1986. zа ulogu Alena (Vragolanka) u koreografiji I. Otrina. Autorka odrednice i Komisija za nagrade u Kući nemaju istu procenu najbolje predstave.

Ni na ovom mestu se Vargin pozorišni rad u slovačkoj zajednici ne pominje (ali očekivano je tu porodični podatak da je njegova supruga „dugogodišnja članica operskog Hora Srpskog narodnog pozorišta Jelena V. rođ. Bašić”).

Dve odrednice o Vargi postoje u enciklopedijama pod nazivom Who is who, jedna na srpskom, druga na slovačkom jeziku, sa sledećim podacima.

Who is Who Srpski 2011–2012

Nakon podataka o rođenju, slede podaci o porodici: otac Pavel novinar, majka Želmira rođena Pavlov, prevodilac, supruga Jelena, ćerka Kristina. Slede podaci o školovanju, usavršavanju u Lenjingradu, najvažnija četiri baleta i uloge (Zigfrid u Labudovom jezeru, Albert u Žizeli, Kolen/Alen u Vragolanki, Princ u Pepeljugi, Princ u Ščelkunčiku). Slede nagrade i priznanja, članstvo u Udruženju baletskih umetnika Vojvodine, podaci o znanju jezika (slovački, srpski, ruski, engleski). Samo u ovoj odrednici se nalazi podatak da umetnik pripada slovačkoj zajednici – tačnije prvak Baleta u Srpskom narodnom pozorištu punih četrdeset godina ostaje u tom matičnom pozorištu.

Who is Who na slovačkom jeziku (2008). Izdavač Bratislava, Slovačka: Jedini je tekst koji prati fotografija (portret) umetnika!

---

Zaključak

U zaključku analize endiklopedijskih odrednica tekstova, objavljenih na srpskom jeziku u nekoliko enciklopedija, možemo reći da su takvi tekstovi neophodni, da su u dobroj meri konstruisani i stoga podložni kritičkoj proceni. Konstatujemo da je najstariji tekst i najkraći (21 redak, bez podataka o literaturi uz odsustvo fotografije) u Enciklopediji Novog Sada – grada u kojem je ostvario svoju karijeru). Odrednica je pisana u vreme kada je umetnik bio na početku karijere. Sledi Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta, Kuće u kojoj je proveo profesionalni vek, nastala u doba kada se umetnik profesionalno ostvario (50 redaka), sa spiskom literature, bez fotografije, al je zaključna godine kojom ova Enciklopedije obuhvata period kraj 80-tih godina 20. veka anjegova je karijera trajala mnogo duže i u 21. veku. Činjenica je da oni koji čitaju odrednice na srpskom jeziku neće imati prilike da vide na fotografiji tog umetnika „lepe figure”. Nadalje, publika koja čita enciklopedije na srpskom jeziku ostaće uskraćena za informaciju da se radi o umetniku koji je delovao umetnički i u slovačkoj kulturnoj zajednici takođe. Jer su enciklopedijske odrednice kulturne konstrukcije za dato društvo u datom vremenu i u datoj političkoj situaciji (opširnije kod Uglješa Belić 2018). Otuda je neophodno da baletski ansambli objavljuju monografije svojih prvaka i solista, zaslužnih za razvoj ove umetnosti kod nas i u svetu, uzimanjem u obzir svih relevantnih podataka iz kojih se može sagledati višeslojnost rada i doprinosa umetnika široj zajednici.

Podaci o profesionalnoj karijeri jednog baletskog igrača ostaju u medijskoj sferi: javno objavljenim kritikama predstava u dnevnim i nedeljnim novinam, ili TV i radio zapisima, zatim u fotografijama, plakatima, programima za pojedine predstave (koji se obično čuvaju u okviru pozorišnih kuća), zatim u široj javnosti u enciklopedijskim odrednicama u zemlji i svetu. Dugo ostaju da žive i sećanja samih umetnika, kao i u sećanjima onih sa kojima je profesionalni život provodio.

Profesionalni vek Rastislava Varge neodvojiv je od njegovog karaktera i prirode čoveka koji ume da sarađuje sa drugim. To je bila osnovna poluga na kojoj je sagradio ne samo profesiju nego i sećanje na nju.

---

Dodatak

Dodatak 1.

Tabela 1. Rastislav Varga: spisak uloga (1972–2004)

No	Kompozitor	Predstava	Uloge	Koreograf	Datum
1.	J. Bajer	Vila lutaka	Uličar	Žarko Milenković	24.11.1972.
2.	B. Blaher	Otelo	ansambl	Henrik Nojbauer	18.01.1973.
3.	L. J. F. Herold	Vragolanka	ansambl	Iko Otrin	20.04.1973.
3.	B. Bjelinski	Petar Pan	Petar Pan	Vera Kostić	22.12.1974.
4.	A. Š. Adam	Žizela	Pas de deux	G.Hadžislavković	10.05.1977.
5.	L. Delib	Silvija	Amor	Iko Otrin	27.04.1978.
6.	K. Cipci	Pipi Duga Čarapa	Tomi, lopov	Iko Otrin	12.09.1978.
7.	P. I. Čajkovski	Romeo i Julija	Merkucio	Miljenko Štambuk	20.11.1978.
8.	M. Ravel	Bolero	ansambl	Miljenko Štambuk	20.11.1978.
9.	Dž. Geršvin	Rapsodija u plavom	mladić	Miljenko Štambuk	20.11.1978.
10.	Dž. Geršvin	Amerikanac u Parizu	mladić	Miljenko Štambuk	20.11.1978.
11.	B. Papandopulo	Teuta	Farios	Franjo Horvat	10.04.1979.
12.	M. de Falja	Trorogi šešir	ansambl	Štefan Georg	22.11.1979.
13.	L. Bernštajn	Priča sa zapadne strane	Toni	Štefan Georg	22.11.1979.
14.	T. N. Hrenjikov	Ljubav za ljubav	Klaudio	Vera Bokadoro	28.02.1980.
15.	S. Hristić	Ohridska legenda	Marko	Vera Kostić	30.03.1981.
16.	P. I. Čajkovski	Labudovo jezero	Princ Zigfrid	Vera Bokadoro	10.12.1981.
17.	A. Š. Adam	Žizela	Grof Albert	Milica Jovanović	23.03.1982.
17.	R. Vagner	Vagnerijana	Loengrin	Laslo Pete	27.11.1982.
18.	A. Š. Adam	Korsar	Pas de deux	Božica Lisak	12.05.1983.
19.	F. Šopen	Silfide	mazurka / valcer	Mihail Fokin	07.10.1983.
20.	L. Delib	Kopelija	Franc	Vlasto Dedović	14.01.1984.
21.	K. Cipci	Pipi Duga Čarapa	Tomi	Iko Otrin	12.04.1984.
22.	L. Minkus	Don Kihot	Manauel	Iko Otrin	20.11.1984.
23.	P. I. Čajkovski	Labudovo jezero	Princ Zigfrid	M. Petipa, Ivanov	8.2.1985.
24.	D. Radić	Balada o mesecu lutalici	pesnik	Slavko Pervan	17.12.1985.
25.	4 kompozitora	Veče baleta – divertisman	više uloga	više koreografa	18.3.1986.
26.	L. J. F. Herold	Vragolanka	Kolen / Alen	Iko Otrin	13.5.1986.
27.	Z. Mulić	Večiti mladoženja	Sofronije Kirić – otac	Lidija Pilipenko	14.12.1986.
28.	M. Štatkić	Orion	Orion	Slavko Pervan	12.4.1988.
29.	B. Polidoris	Kleopatra	Cezar	Stevan Grebel	25.11.1988.
30.	R. Ščedrin	Konjić Grbonjić	Ivanuška	Viktor Litvinov	25.2.1989.
31.	G. Lenđel	Zemlja	solistička uloga	Mark Bogart	20.12.1989.
31.	M. Subotić	SH'MA (Slušaj)	Otac	Suki Džon	26.4.1990.
32.	J. S. Bah / F. List	Veče u belom	Pas de Trois / Badinerie / Solo	Šandor Tot	10.11.1990.
33.	L. J. F. Herold	Vragolanka	Kolen / Alen	Iko Otrin	22.2.1991.
34.	A. Petrov	Stvaranje sveta	Sveti Petar	Iko Otrin	20.4.1991.
35.	C. Pugni	Satanela	Pas de deux	Marijus Petipa	20.6.1991.
36.	P. I. Čajkovski	Ščelkunčik	Princ	Tatjana Tajakina	21.12.1991.
37.	P. I. Čajkovski	Labudovo jezero	Zigfrid / Rotbart	Petipa, Ivanov	14.3.1992.
38.	S. Divjaković	Altum silencijum	Sveštenik	Vladimir Logunov	6.6.1992.
39.	K. Orf	Karmina burana	solistička uloga	Zlatko Mikulić	6.6.1992.
40.	M. Ravel	Bolero	solistička uloga	Vladimir Logunov	28.9.1992.
41.	P. I. Čajkovski	Serenada	solistička uloga	Vladimir Logunov	24.1.1993.
42.	J. Bošnjak	Kraljeva jesen	Iguman Danilo	Krunislav Simić	25.9.1993.
43.	I. Stravinski	Žar ptica	Ivan	Živojin Novkov	19. 2.1994.
44.	F. List	Kolaž rapsodija	Pas de deux	Peter Laslo	19.2.1994.
45.	F. Benua, N. Reber	Satanila – adađo i koda	solistička uloga	Gabriela Teglaši	29.4.1995.
46.	Š. Guno	Faust	Valpurgijska noć	Valentin Lebed	29.4.1995.
47.	P. I. Čajkovski	Hamlet	Kralj	Vadim P. Fedotov	20.12.1995.
48.	F. Lehar	Vesela udovica	D. Danilović	Vadim P. Fedotov	1.3.1996.
49.	R. Ščedrin	Konjić Grbonjić	Ivanuška	Viktor Litvinov	2.10.1996.
50.	Z. Mulić	Izbiračica	Sokolović	Lidija Pilipenko	12.4.1997.
51.	P. I. Čajkovski	Ščelkunčik	Droslmajer	Viktor Litvinov	21.2.1998.
52.	S. Divjaković	Altum silencijum	Otac	Ištvan Hercog	20.11.1998.
53.	K. Orf	Karmina burana	Sveštenik	Ištvan Hercog	20.11.1998.
54.	F. List	Majerling	Car Franc Jozef	Krunislav Simić	5.4.2003.
55.	S. Gajić	Ožalošćena porodica	Mata Todorović	Živojin Novkov	14.10.2004.

Dodatak 2.

(jedinstvo profesionalnih i privatnih podatka od rođenja do kraja života)

appendix

---

References

1. Belić, Uglješa. 2018. “Rodna dimenzija enciklopedijskog teksta: ideologizacija i interkulturalnost.” Fondacija akademika Bogumila Hrabaka za publikovanje doktorskih disertacija: Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, Novi Sad.
2. Dinjaški, Ksenija. 2012/13. Srpsko narodno pozorište: Balet. Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine.
3. Đuričić, Aleksandra.1999. Istorija igre. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
4. Hadnađev, Mirko.1975. ”Crvenkapa, Tibora Hardi.” Pozorište (3): 8.
5. Ilić Kiš, Ivana ur. 2020. Balet: građa za repertoar Srpskog narodnog pozorišta (2003/2004– 2019/2020). Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.
6. Jovanović, Milica .1994. Prvih sedamdeset godina: Balet Narodnog pozorišta u Beogradu 1. Beograd: Narodno pozorište.
7. Košničar, Sofija. 2002. Scenska umetnost: učenje kroz scensku igru. Zmaj, Novi Sad.
8. Krčmar, Vesna i Dušanka Radmanović ur. 1996. Rastislav Varga: dvadeset godina umetničkog rada. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.
9. Kuburović, Halid. 2000. Sarajevska baletna scena 1950–2000. Sarajevo: Narodno pozorište u Sarajevu, 146-147.
10. Krčmar, Vesna et al. 2003/2004. Balet: prvih 50 godina (1950–2003). Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.
11. Mišić, Ljiljana.1979. “Priča o legendarnoj kraljici.” Dnevnik, Novi Sad, 15. april 1979.
12. _____. 1986. Osnovi scenske igre. N.Sad, Zagreb: Akademija umetnosti: Prometej.
13. _____. 1995. “Rastislav Varga,” in Enciklopedija Novog Sada (edited by Dušan Popov), sv. 4 (BOB–VAR), 267. Novi Sad: Novosadski klub Prometej.
14. _____. 1999. Kultura pokreta: korak po korak. Novi sad: Akademija umetnosti.
15. _____. 2009. Umetnička igra u Novom Sadu od 1919. do 1950. godine. Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine.
16. _____. 2014. Velika reka. Novi Sad: Akademija umetnosti.
17. _____. 2022. “Rastislav Varga,” in Srpska enciklopedija (edited by Čedomir Popov i Dragan Stanić) vol. II (1). Novi sad: Matica srpska. Srpska akademija nauka i umetnosti.
18. _____. 2021. “Rastislav Varga,” in Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta (edited by Dušan Popović), vol. I, A–I (1861–1986), 186-187. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.
19. Mitro, Veronika, Vesna Krčmar, Marijana Čanak ur. 2006. Pogled u nazad: Svenka Savić o igri i baletu. Novi Sad: Futura publikacije i Ženske studije i istraživanja.
20. Nikiforova, Alisa V. 2005. Osnovi klasičnog baleta. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
21. Milidrag, Saša. 1998. Ples, igra, pokret, ritam. Beograd: Svet knjige.
22. Nover, Žan Žorž. 2011. Pisma o plesu i baletu. Beograd: Samostalna izdanja Dragoslava Ilića.
23. Njaradi, Dunja. 2022. “Plesna kritika u Sjedinjenim Američkim Državama: mapiranje problema i izazova pisanja o plesu.” In Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku 66: 63–74.
24. Nonin, Gordana. 2011. “Miroslav Benka: mi smo samo stanovnici Obitavališta.” Danas, 9.9.2011.
25. Obradović, Vera. 2016. Koreodrama u Srbiji u 20. i 21. veku: rodna perspektiva. Novi Sad: Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova.
26. Otrin, Iko. 2000. Baletni izrazi in koraki. Maribor: Mariborska literarna družba.
27. Rakić, Branka. 1982. Jugoslovenska baletska scena: 1950–1980. Sarajevo: „Veselin Masleša”.
28. Rejna, Ferdinand. 1980. Rečnik baleta, stručna redakcija i novi tekstovi. Beograd: „Vuk Karadžić”.
29. Savić, Svenka. 1972. “Oživele lutke: uz predstavu Vila lutaka u Ben Akibi.” Dnevnik, 3.12.1972.
30. _____. 1974. “Dopadljiva predstava Petar Pan.” Dnevnik, 24.12.1974.
31. _____. 1976. ”Da li se varaju mala deca? Crvenkapa uz muziku T. Hartiga u koreografiji Ž. Milenkovića.” _Dnevnik, 29.11.1976.
32. _____. 1978. “Dopadljiva predstava Pipi Duga Čarapa: libreto i koreografija Iko Otrin, gost iz Maribora.” _Dnevnik, 23.10.1978, 12.
33. _____. 1985. “Balada o mesecu lutalici.” Dnevnik, Novi Sad, 22.12. 1985.
34. _____. 1995. _Balet. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.
35. _____. 1996. “Konjić Grbonjić: balet u dva dela i osam slika, prvi put izveden u Moskvi 1969. godine.” Dnevnik, 6.10.1996.
36. _____. 1996. “Balet se igra glavom – intervju sa Rastislavom Vargom.” Orchestra 4 (Spring): 26–27.
37. _____. 1996. “Od mene do tebe: nekoliko zapažanja o Rastislavu Vargi.” In Rastislav Varga: dvadeset godina umetničkog rada, edited by Vesna Krčmar i Dušanka Radmanović. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.
38. _____. 1998. “Muzika je način mišljenja: razgovor sa Rudolfom Bručijem.” In Pedeset godina Opere Srpskog narodnog pozorišta, edited by Vesna Krčmar, 64-66. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.
39. _____. 2002. “Bajkovita slikovnica: Maks i Moric: novosadska mlađa publika dobilje igrivu, duhovitu i dinamičnu predstavu u kojoj će moći da uživa.” Dnevnik, 8.10.2002, 15.
40. _____. 2003/2004. “Koreografije Lidije Pilipenko.” In Balet: prvih pedeset godina (1950–2003), edited by Vesna Krčmar 170-171. Novi Sad: Srpsko narodno pozorište.
41. _____. 2005. “Pipi Duga Čarapa.” Pozorište (mart-april): 13.
42. Savić, Svenka ed. 2006. 55 godina Baletske škole u Novom Sadu. Novi Sad: Futura publikacije.
43. Savić. Svenka. 2017. ”Igra, baletski libreto i rodni stereotipi.” Nova misao (33): 20-23.
44. _____. 2019. “Pokret slika: baletski plakat Radula Boškovića u Srpskom narodnom pozorištu.” _Nova misao (39): 18-23.
45. _____. 2018. Erika Marjaš. Novi Sad: Futura publikacije i Ženske studije i istraživanja.
46. ___. 2019. *Žarko Milenković i Mirjana Matić: prilog istoriji Baleta Srspkog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Novi Sad: Futura publikacije i Udruženje Ženske studije i istraživanja..
47. _____. 2022. ”Kako napisati kritiku baletske predstave.” In Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku 66, 125-135.
48. Serebrenikov, Nikolaj Nikolajevič. 1988. Podrška u duetnoj igri. Novi Sad: Književa zajednica.
49. Tacol, Janislav Peter. 2006. Iko Otrin: Legenda mariborskog baleta. Maribor: SNG.
50. Teglaši Velimirović, Gabrijela i Zoran Maksimović eds. 2013. Umetnost igre Milana Lazića. Novi Sad: Udruženje baletskih umetnika Vojvodine i Pozorišni muzej Vojvodine.
51. Zajcev, Milica. 1977. “Preživela pastorala.” Borba, 3.5.1977.
52. _____. 1979. “Nedorečene zamisli.” Borba, 13.12.1979.
53. _____. 1980. “U duhu tradicije.” Borba, 6.3.1980.
54. _____. 1981. “Nacionalna klasika.” Borba, 6.4.1981.
55. _____. 1985. “Igra bez poleta.” Borba, 26.12.1985.
56. _____. 1994. Igra što život znači. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije,
57. _____. 1996. Otkrivamo tajne baleta. Novi Sad: Prometej i Sterijino pozorje.
58. _____. 2008. Svet u Beogradu: strani gosti na beogradksoj baletskoj sceni. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije.
59. _____. 2009. Igra odraz vremena sadašnjeg: hronika događaja na alternativnim baletskim plesnim scenama: 1960–2007. Beograd: Udruženje baletskih umetnika Srbije.
60. _____. 2010. Igra slikana rečju: igračka hronika događaja na baletskoj sceni Narodnog pozorišta. Beograd: Narodno pozorište.
61. _____. 2013. Igra što život znači 3. Beograd: Udruženje baletskih umetnika Srbije.
62. Zdravković, Mirjana 2010. Telo sanja. Vršac: KOV.
63. Zdravkova-Džeparoska, Sonja. 2003. Baletska dramaturgija. Skoplje: Fakultet za dramske umetnosti, Skoplje.